Де феминис

Нове приче Владимира Сорокина говоре о женама: у рату иу суровом свету, у околностима непријатељским према женској природи.
Стражар у концентрационом логору, будућа звезда прогресивне уметности, девојчица у совјетској болници, млада генијална шахисткиња, студенткиња перестројке и друге хероине збирке нису сличне једна другој, али имају једно заједничко: насиље које су доживели неповратно их мења, али не брише, већ само изоштрава њихову индивидуалност.
Сорокин остаје он сам – конструише карневалске дистопије, жонглира цитатима из канонске руске књижевности и опредељује метафоре – и истовремено наставља да се креће у новом правцу. Све веће симпатије према сведоцима и невољним учесницима великих геополитичких драма, наративност и лиризам, постављени у „Мећави” и настављени у „Доктору Гарину”, посебно су уочљиви у „Де феминис”.
Осетљив на дух времена и увек испред свог времена у својим оценама, Владимир Сорокин јасно говори против дехуманизације антагониста.